Protekli period ukratko možemo da nazovemo period izgubljene nade. Evropska Unija je sanjana na jedan veoma emotivan način, kao jedan emotivan cilj, a sada se odlaganje tog cilja u dalju budućnost doživljava dosta iracionalno i kao neka vrsta razočarane ljubavi. A nijedna od država regiona nije ni blizu ispunjena kriterijuma, prije svega političkih, a onda i svih ostalih, tako da to odlaganje može da se iskoristi za rad, promjene i reforme, kao što je uostalom moglo efikasnije da se iskoristi i prethodni period, da je bilo političke volje.
Evropska unija je prije svega interesna zajednica. Članstvo je definisano kroz jasne kriterijume, nakon političke volje kao najvažnijeg preduslova, sam proces je dosta tehnički. U ovom regionu je u jeku rata i sveopšte propasti države i društva EU predstavljala ideal, simbol bezbednosti, standarda, vladavine prava, slobode medija,… svega onoga što se činilo nedostižno.
U međuvremenu, EU na sopstvenu štetu i na žalost cijelog ovog regiona više nije ono što je nekada predstavljala. Ima brojne interne probleme, nesuglasice, ali prije svega nije monolitna kako se zamišlja. Ima različite institucije, političke frakcije, interese država članica,.. dakle stvarnost je daleko kompleksnija.
Sa druge strane, države u našem regionu nikada istinski nisu prihvatile obaveze koje su poznate na putu ka članstvu. Niko ovim državama ne brani da se reformišu u funkcionalne demokratije, da jačaju institucije, da imaju slobodnu tržisnu privredu. EU je tu da sve to podrži finansijski, tehnički, ekspertski.
Nakon jedne faze koja se zvala „EU se pravi da se proširuje, Zapadni Balkan se pravi da se pridružuje“, ušli smo u fazu gdje se više niko i ne pretvara, govore dobri poznavaoci prilika.