Dobro je dokumentovano da je za laganje tokom razgovora potrebno više mentalne energije, nego za saopštavanje istine. Nova studija otkrila je da su istraživači koji su koristili taj podatak, tražeći od osumnjičenog da izvrši dodatni, sekundarni zadatak tokom ispitivanja, imali veću vjerovatnost da razotkriju lažova. Dodatna snaga mozga potrebna za koncentraciju na sekundarni zadatak (osim laganja) bila je posebno izazovna za lažove.
Sekundarni zadatak korišćen u tom eksperimentu bio je da ispitanik ponovi sedmorocifreni registarski broja automobila. Utvrđeno je da je sekundarni zadatak uspješan, samo ako je lažovima rečeno da je to važno, prenosi Sajens Dejli.
Profesor Aldert Vrij, s Odsjeka za psihologiju Univerziteta u Portsmautu, koji je osmislio eksperiment, rekao je: “Posljednjih 15 godina pokazali smo da se laži mogu otkriti nadmudrivanjem laži. Pokazali smo da se to može učiniti prisiljavanjem lažova da podijele svoju pažnju između formulisanja izjave i sekundarnog zadatka.
“Naše istraživanje pokazalo je da istine i laži mogu zvučati jednako uvjerljivo sve dok se lažovi ne natjeraju da razmisle šta treba da kažu. Kada se prostor za razmišljanje suzi, laži se lako uočavaju. One su zvučale manje uvjerljivo od istine u našem eksperimentu, posebno kada su sagovornici morali, istovremeno, izvršiti sekundarni zadatak za koji im je rečeno da je važan.”
Od 164 učesnika eksperimenta prvo je zatraženo da daju svoj procenat podrške ili protivljenja raznim društvenim temama koje su bile u vijestima. Zatim su nasumično raspoređeni da lažu, Ili govore istinu o tri teme koje su im bile najvažnije. Prva grupa dobila je sugestiju da govori o svojim istinitim mišljenjima, dok je druga grupa bila upućena da laže o svojim mišljenjima.
Oni koji su obavljali sekundarni zadatak dobili su sedmorocifreni registarski broj automobila i uputstvo da ga zapamte I ponove ispitivaču. Polovina njih dobila je dodatna uputstva da, ako se ne mogu sjetiti registarskog broja automobila tokom intervjua, taj broj, ako se sjete, mogu zapisati nakon intervjua.
Učesnici su dobili priliku da se pripreme i rečeno im je kako je važno da budu što uvjerljiviji tokom intervjua. Dodatno su stimulisani, jer im je saopšteno da time učestvuju u nagradnoj igri.
Rezultati su pokazali da su priče pripovijedača laži zvučale manje uvjerljivo i manje jasno od priča onih koji su govorili istinu, posebno kada su lažovi dobili sekundarni zadatak, za koji im je rečeno da je važan.
Profesor Vrij je rekao: “Obrazac rezultata sugeriše da bi uvođenje sekundarnih zadataka u intervju moglo olakšati otkrivanje laži, ali takve zadatke treba pažljivo osmisliti. Čini se da će sekundarni zadatak biti uspješan samo ako ga lažovi ne zanemaruju. To se može postići ili tako što će se sagovornicima reći da je sekundarni zadatak važan, kao što je prikazano u ovom eksperimentu, ili uvođenjem sekundarnog zadatka koji se ne može zanemariti (poput hvatanja predmeta, držanja predmeta u vazduhu ili vožnje simulatora vožnje automobila). Malo je vjerovatno da će sekundarni zadaci koje ne ispunjavaju te kriterije olakšati otkrivanje laži.”
Preveo i priredio: S. Đurđić